Kategorija: Zanimljivo

Čovek je oduvek imao želju da stiče nova znanja iz različitih oblasti, te se vremenom sasvim logično javila potreba i za zvaničnim obrazovanjem. Naravno da u početku ništa nije bilo kao danas, jer su se upravo usmenim putem sve nove informacije prenosile, budući da je poznat podatak da su tek 3100. godine pre Hrista počeli da se javljaju pisani sadržaji.

Zanimljivo je napomenuti da su u to doba preteče današnjih škola postojale isključivo pri verskim objektima, a da je uglavnom akcenat bio stavljan na učenje tadašnjeg pisma i proučavanje religije.

Prema dostupnim podacima, na području Kine su oko 2000. godina pre nove ere postojale prvobitne škole, a 500 godina nakon toga su na području Indije one počele da se razvijaju.

U doba kada su nastali čuveni epovi “Ilijada” i “Odiseja”, u Staroj Grčkoj su počeli tamošnji stanovnici da se na jedini dostupan način obrazuju. Interesantno je reći da su samo slobodni građani Stare Grčke mogli da se obrazuju, a oko 400. godine pre nove ere čuveni starogrčki filozof Sokrat počinje na agorama, odnosno gradskim trgovima da prenosi svoje znanje zainteresovanima. Otprilike u to doba se pojavljuju i takozvani sofisti na području Stare Grčke, dok je zabeleženo da su starogrčki filozofi Aristotel i Platon u periodu između 387. i 355. godine pre naše ere na području tadašnje Atine osnovali prvu školu. Dobro je poznato da je takozvana “Akademija” zvanično prva škola u prestonici današnjeg Grčke, koju je osnovao filozof Platon.

Kako je stotinu godina nakon pojave hrišćanstva nastao papir na području Kine, to je doprinelo da u kasnijem periodu određeni tekstovi mogu da budu i zapisani. A sve to je vremenom dovelo do značajnog pomaka u obrazovanju, ali se mora imati u vidu činjenica da je to bilo dostupno prvo pripadnicima najviših staleža, a zatim i primarno muškarcima, dok je obrazovanje žena počelo tek kasnije.

Interesantna je priča, koja nema baš sigurne istorijske korene, a vezana je za nastanak termina škola i uopšte za početak takve vrste obrazovanja. Naime, izvesni gospodin koji je nosio prezime School je bio prinuđen da neprekidno radi, kako bi svoju mnogočlanu porodicu izdržavao. Upravo iz tog razloga se kod njega rodila ideja da zaduži najstariju ćerku da brine o mlađima, ali u smislu da ih uči sve što zna i to u jednoj prostoriji kuće. Budući da se to pročulo, mnoge komšije pomenutog gospodina su prvo svoju decu dovodile kod njegove kćeri, a kasnije su to isto počele da primenjuju i u sopstvenim domovima. Prema ovoj nepotvrđenoj priči, upravo je prezime ovog čoveka poslužilo za nastanak pomenutog termina.

Iako je sve to samo priča, moramo priznati da zvuči zanimljivo, a istorijski podaci vezano za našu zemlju pokazuju da je zvanično prva osnovna škola na području grada Beograda osnovana početkom 18 – og veka. Preteča današnje osnovne škole “Kralj Petar Prvi”, koja je ujedno i zaštićena od strane naše države kao značajan spomenik kulture jeste bila Mala grčka škola.

Današnja osnovna škola “Dositej Obradović”, koja se nalazi u Požarevcu je osnovana 1733. godine, a zanimljivost vezana za nju jeste da je srpski pisac Đura Jakšić bio jedan od profesora.

Na samom kraju 18 – og veka, odnosno 1799. godine je Džoan Pestaloci, inače Švajcarac poreklom, osnovao prvu takozvanu modernu osnovnu školu.

Prvo zvanično obdanište je Fridrih Francuski osnovao 1837. godine, a zanimljivo bi bilo pomenuti da su na području Ujedinjenog Kraljevstva još u 13 – om veku osnovani čuveni univerziteti Kembridž i Oxford.

Sve do 17 – og veka su obrazovanje mogli da steknu samo muškarci i to tačno definisanog društvenog staleža, a od tada oni na određeni način podučavaju i žene.

Tek u toku 18 -og  veka su zvanično počele da se osnivaju prve osnovne škole, koje su mogle da pohađaju i devojčice, ali se mora priznati da tek posle Prve industrijske revolucije možemo govoriti o pravom razvoju školstva, kakvo danas poznajemo.

Postoji opšte prihvaćena definicija da je osoba koje se karakteriše kao intelektualac zapravo neko ko se svojim vrsnim intelektom ili nivoom obrazovanja bitno razlikuje u odnosu na druge, a potpuno je svejedno da li svoj intelekt koristi za obavljanje određenog posla ili su njegove intelektulne veštine poznate javnom mnjenju. Međutim, moramo napomenuti da je ovo ujedno i najšira odrednica pojma intelektualac.

Ako bismo išli malo dublje u analizu navedenog termina, onda bismo naveli da je intelektualac ona osoba koja zahvaljujući svom intelektu, odnosno inteligenciji biva prepoznata od strane društva kao naročito sposobna. Zato i ne čudi što se upravo za takve osobe navodi da su u konkretnim sferama života autoriteti, tako da se baš njihovo mišljenje primarno uzima u obzir kao najmerodavnije.

Zastupljen je i pojam takozvanog intelektualizma, a što je specifična vrsta učenja, koja na prvo mesto stavlja upravo intelekt i racionalizam, a obično predstavnici tog pravca ne uzimaju u obzir uopšte elemente koji se smatraju iracionalnim, tako da je njihova analiza uvek bazirana na raciju. Obično se ljudi koji zastupaju ovakav, krajnje racionalni princip učenja, rukovode pronalaženjem nadasve logičnih razloga za određene reakcije ili ponašanje pojedinaca, odnosno skupine ljudi u različitim situacijama.

Teoretski gledano, pod pojmom intelekt se smatra nekoliko aspekata ljudskog ponašanja. Prvenstveno je to mogućnost da pojedinac iz sopstvenog ili iskustva drugih izvuče određene zaključke, a da kasnije njih koristi kako bi prevazišao različite situacije. Takođe se pod inteligentnim bićem smatra čovek, koji je zahvaljujući svojim sposobnostima i naučenom stekao dovoljno znanja da može vrlo lako da prihvati situacije različite vrste.

Postoje i brojne teorije inteligencije, a u principu izučavanjem ove pojave se bavi kako kognitivna psihologija, tako isto i određene biološke nauke, ali i takozvana psihometrija. A svaka od njih zastupa određenu teoriju, koja je bazirana na primeni različitih alata i analizi različitih aspekata.

Često se postavlja pitanje šta odlikuje jednog intelektualca, a odgovor na njega nije moguće tako jednostavno dati. Zapravo sve zavisi šta se tom prilikom posmatra, a uglavnom je prihvaćeno mišljenje da je intelektualac osoba koja je na prvom mestu visokoobrazovana. Svakako to ne znači da obrazovanje samo po sebi pomaže čoveku da bude okarakterisan kao intelektualac, ali je činjenica da ima značajan uticaj na njegove sposobnosti.

Ipak, ne može se reći ni za svakog visokoobrazovanog čoveka da jeste intelektualac, jer postoje i mnoge druge karakteristike koje bi trebalo da zadovolji u tom slučaju.

Primarno je važno da u oblasti kojom se bavi, njegovo znanje i sposobnosti budu autoritet, te da u praksi pokaže da je sposoban sa različitim izazovima da se uhvati u koštac. Takođe je važno da pokaže i da je uspeo iz mase drugih ljudi da se izdvoji, a upravo zbog svojih intelektualnih veština, koje se razvijaju tokom života.

Sve su više u ponudi i brojni mentalni treninzi, koji umnogome pomažu ljudima da kvalitet svog učenja i znanja podignu na viši nivo, ali i da poboljšaju rasuđivanje i pamćenje, te da nauče na koji način je najbolje sa različitim poteškoćama u životu i poslu da se izbore. A upravo to su najznačajniji aspekti inteligentnog bića.

Kažu da postoji univerzalni jezik, koji može da se iskaže emocijama i koji će razumeti ama baš svako, bez obzira koji da je njegov maternji jezik. A njegovo osnovno sredstvo jeste ljudski osmeh.

Nebrojeno puta smo čuli da se mnogi pitaju zašto svi u svetu ne govore istim jezikom? Tada bi sve bilo mnogo lakše i jednostavnije, ali možda samo na prvi pogled. Ne bi nijedna jezička barijera mogla da izbriše loše postupke ljudi, a možda bi sve bilo znatno otežano, pošto ne bi bilo potrebe za učenjem stranih jezika.

Kako je nastao jezik?

Pre nego što navedemo dostupne podatke o nastanku jezika, moramo pomenuti i definiciju tog pojma, koja je za sada opšteprihvaćena.

Naime, jedinstveni gestikulacijski sistem, koji uključuje kako simbole i znakove, tako i glasove, odnosno reči, ali i gramatička i pravopisna pravila je zapravo jezik. Osnovna svhra njegovog korišćenja jeste da ljudi međusobno razmenjuju misli, znanja i ideje, a nauka koja se bavi proučavanjem jezika nosi naziv lingvistika.

Koje vrste jezika postoje?

U praksi, postoje kako prirodni, to jest takozvani izvorni ili govorni jezici, tako i oni koji su nastali kao plod rada stručnjaka, kao što su na primer esperanto ili znakovni jezik.

Svakako se mora voditi računa o razlici između standardnog jezika, koji se neretko naziva i zvanični jezik i onog koji se smatra upotrebnim.

Naime, zvanični jezik se definiše primarno na osnovu odluke nadležnih organa neke države, dok upotrebni jezik neke zemlje uopšte od njih ne zavisi.

Najpopularniji mitovi o nastanku jezika

Verovatno su svima poznati brojni mitovi o nastanku jezika, što se može smatrati i odgovorom na pitanje zašto svi u svetu ne govore istim jezikom.

Najčešće pominjana priča je ona koja se pominje u “Bibliji”, a vezana je za takozvanu Vavilonsku pometnju. Priča kaže da su ljudi u to vreme pokušavali da pronađu mesto u kome će boraviti, sve dok nisu stigli do tadašnjeg Vavilona, gde su odlučili da podignu grad, a u njemu kulu.  Kako su svi bili složni, tako su zaboravili na Boga, te poželeli da izgrade kulu toliko visoku da stigne do neba, čime bi se i oni uzdigli i postali slavni. Legenda dalje veli da se to Bogu nije dopalo, jer je shvatio da su se ljudi pogordili i zaboravili na sve one prave vrednosti, pa je odlučio da im izmeša jezike, kako bi na taj način osujetio gradnju takve kule. Naravno, samim tim što nisu mogli da komuniciraju međusobno sa razumevanjem, gradnja kule je stala, a ljudi su se rasuli po celom svetu.

U Svetoj knjizi hrišćana je naveden i podatak da je upravo prvi čovek, Adam nadenuo imena biljkama i životinjama, pa se i to neretko navodi kao jedan od mitova o postanku jezika.

Naravno da postoje naučna objašnjenja o tome kada je otprilike i na koji način pračovek počeo artikulisano da govori, ali se svakako češće mogu čuti mitovi o toj temi.

Smatra se da su prve reči bile imenice, iz prostog razloga što je prvobitnom čoveku bilo potrebno da imenuje predmete i pojave sa kojima se u to doba susretao. Vremenom je počeo sa korišćenjem reči, kojima je označavao neku radnju, pa se smatra da je to dovelo do nastanka glagola, da bi kasnije počeo sa primenom i ostalih vrsta reči, koje je vremenom spajao i tako tvorio rečenice, a što je dovelo do nastanka prvog zvanično razvijenog ljudskog jezika.

Zašto svi u svetu ne govore istim jezikom?

Sasvim je logično pitanje, ako se izuzme sve što je prethodno navedeno, naravno. Moguće je da bi komunikacija zaista bila lakša kada bi svi u svetu koristili jedan jedinstveni jezik, ali je to logično potpuno neizvodljivo.

Prema podacima koji su u ovom momentu dostupni, blizu 7 hiljada jezika se koristi danas u celom svetu, tačnije 6 912. Od tog broja treba oduzeti nešto više od 500 jezika, za koje se smatra da će u narednom periodu prestati da se koriste. Jedan od njih je i ajapaneko, kojim u ovom trenutku govore samo 2 stanovnika sela Ajapa u Meksiku.

Zvanično je jezik sa najvećim brojem izvornih govornika mandarisnki kineski, dok engleski važi za jezik koji se najčešće uči kao strani. Međutim, savremeni trendovi pokazuju da će njegovo mesto u neposrednoj budućnosti zauzeti, verovali ili ne portugalski, a odmah za njim i španski. Naravno, to su sve za sada pretpostavke i procene, ali je činjenica da odmah posle mandarinskog kineskog, najviše izvornih govornika ima hindu.

Na području Papua Nove Gvineje je zastupljen najveći broj jezika, a kako podaci pokazuju, u pitanju je čak 820 jezika kojima se koriste stanovnici te zemlje. Odmah iza nje je Indonezija, u kojoj se koristi čak 742 različita jezika, dok stanovnici Nigerije koriste 516 jezika.

Poznato je da postoje ljudi koji vrlo lako mogu da naučili bilo koji strani jezik ako to žele. A isto tako se zna da ima i onih, kojima je neophodno baš dosta vremena da bi savladali ne samo izgovor, nego i naučili mnoge reči i izraze.

U principu, važi nepisano pravilo da se nijedan strani jezik, zapravo ni ne može dobro naučiti sve dok se adekvatno ne savlada maternji jezik, kako u pravopisnom, tako i u gramatičkom smislu.

Naravno, uvek ćete imati priliku da čujete da se neko hvali time kako je brzo i lako naučio određeni strani jezik, ali se ipak tu može dovesti u pitanje ne samo nivo stečenog znanja, nego i njegov kvalitet. Radi se o tome da je jedno naučiti strani jezik pravilno, a nešto sasvim drugo savladati njegovu govornu varijantu.

Ali se postavlja pitanje, šta se zapravo odvija u vašem mozgu dok učite strani jezik? Iako to polje nije dovoljno ispitano, vršena su određena naučna istraživanja, pa tako danas donekle možemo znati kako naš mozak reaguje tom prilikom.

Prema rezultatima tih istraživanja, došlo se do neospornog zaključka da svako ko govori makar jedan strani jezik ima značajno bolje pamćenje od onoga ko se koristi samo svojim maternjim, a smatra se i da su ti ljudi u velikoj meri kreativniji od onih, koji nisu želeli ili imali prilike da uče bilo koji strani jezik. Naravno da se i pamćenje i kreativnost povećavaju, ukoliko neko govori i koristi više od jednog stranog jezika.

Zanimljivo je pomenuti i to da je tim naučnika iz Švedske nastojao da dobije odgovor na pitanje šta se događa u mozgu čoveka koji uči neki strani jezik, te su sproveli odgovarajući eksperiment. Tada su korišćeni i savremeni aparati za posmatranje rada mozga, tako da se rezultati tog istraživanja mogu smatrati relevantnim.

Prvi i osnovni zaključak do koga se došlo nakon tog istraživanja jeste da su se određeni delovi mozga bili povećani, što su naučnici svakako ocenili kao vrlo pozitivan efekat učenja stranih jezika. Interesantno je upravo to što su se konkretni delovi mozga povećavali proporcionalno kompleksnosti jezika koji su ispitanici učili.

Da pojednostavimo sve navedeno, te napomenemo da još uvek ne postoje potpuno sigurni dokazi da učenje stranih jezika zaista može da poveća određene delove mozga, ali je zato precizno ispitano i utvrđeno da to vremenom neosporno dovodi do povećanja kreativnosti i elokventnosti, te čak postoje indicije da se na taj način sprečava brzo odumiranje moždanih ćelija.

Jednom rečju, učenje stranih jezika zaista ima pozitivan uticaj na stanje, najpre mentalnog zdravlja ljudi, te bi trebalo nastojati makar jedan strani jezik adekvatno savladati tokom života, a poželjno je i više njih.

Postoji na hiljade jezika na svetu – tačan broj se ne zna, ali se smatra da okvirno postoji između 6,000 – 7,000 jezika. Neke od tih jezika govore i milijarde ljudi (engleski i španski), dok neke govori samo pojedinci.

Svaki pojedinačni jezik je stvoren od strane čoveka, svaki je specifičan i zanimljiv na svoj način i ne poznaje barijere; predstavljamo vam najinteresantnije jezike na svetu.

Tauširo

Ovim jezikom govori najmanji broj ljudi – jedan čovek. Njegovo ime je Amadeo Garsija.

Tauširo jezik pripada amazonskoj grupi jezika. Ono što je posebno zanimljivo a vezano je za ovaj jezik jeste to što se za izražavanje brojeva koriste ruke i noge. Konkretno – za sve brojeve koji slede za brojem deset koriste se prsti i na rukama i na nogama.

Baskijski jezik

Prava jezička misterija je baskijski jezik zbog toga što nije ovaj jezik nije povezan ni sa jednom grupom jezika na svetu, a postojao je pre nego što su Rimljani doneli latinski, koji će se kasnije razviti u nekoliko evropskih jezika.

Baskijski jezik ima 720.000 govornika koji žive na Pirinejima. Iako veliki broj govori ovaj jezik, on nije sličan ni sa jednim jezikom u okruženju.

Ajapaneko

Ajapaneko je jezik star vekovima, ali ga danas govore samo dva čoveka – koji ne razgovaraju međusobno.

U meksičkom selu Ajapa žive Manuel Segovija (77) i Isidro Velaskez (71), jedini ljudi koji tečno govore taj stari jezik.

Meštani tvrde da su se dva starca verovatno “krvnički“ posvađala pre nekoliko decenija, ali da nijedan od njih nikada nije otkrio razlog zašto ne komunicira sa onim drugim.

Esperanto

Esperanto je jezik mira, tolerancije i prijateljstva, a sa njim možete putovati gde god poželite! To je jezik koji je stvoren da bi olakšao komunikaciju među ljudima iz celog sveta. Predstavlja mešavinu romanskog i germanskog vokabulara i slovenske fonologije. Autor esperanta je Poljak, Ludvik Lazar Zamenhof. Ime jezika potiče od njegovog pseudonima „doktor Esperanto“, što znači „neko ko se nada“, jer se nadao da će postati pomoćni jezik, koji bi pomogao ljudima da se lakše sporazumeju.

Bez obzira na to što nije priznat kao zvanični jezik, esperantom ipak govori oko 2.000.000 ljudi, od kojih 2.000 govori ovaj jezik od rođenja. Esperanto ima sopstvenu literaturu (više od 25.000 knjiga), radio stanicu, novine, televiziju, sadržaj na internetu, muziku, pozorište, zastavu.

Ongota

Za ovaj jezik je čulo malo ljudi, a još manje ga govori. Poznat je i pod imenom Birale jezik, a govori ga svega deset ljudi, na Wito reci u Etiopiji. Nema pisanu formu, ali ga brojne lingvističke škole često istražuju. Izvorni govornici su uglavnom stariji ljudi i može se reći da je reč o prilično ugroženom jeziku. Ova afroazijska grupa jezika je pred izumiranjem, a Etiopljani koji ga govore koriste i jezik tsamai da bi se sprazumeli sa širom populacijom.

Dotrački jezik

Ovaj jezik je za potrebe serije “Igra prestola” smislio Dejvid Peterson. Sam jezik ima preko 3000 reči, a reč sa najviše sinonima je reč „ubiti“. Trenutno postoje razne aplikacije za učenje samog jezika. Kako bi svim obožavaocima ove serije pomogao da nauče ovaj jezik, tvorac Dotračkog jezika Dejvid Dž. Piterson je napravio aplikaciju za Ajfon i Ajped.

Ova aplikacija, koja nosi naziv Dothraki Companion, sastoji se od sažete gramatike, zapisa o kulturi Dotrakija, konverzacionih dijaloga, a pored ovoga sadrži i najavu za knjigu o Dotračkom jeziku i audio kursu jezika.

Klingonski jezik

Ovo je jezik kojim govore likovi iz serije “Zvezdane staze”. Zahvaljujući velikom broju obožavalaca ove serije, klingonski jezik je ozbiljno shvaćen, pa ima i sopstvenu gramatiku, fonetiku i pismo.

Furlanski ili friulski

Reč je o romantskom jeziku koji spada u takozvane retromanske jezike. Ovaj jezik je među članovima podvrste najbogatiji govornicima, a razume ga i koristi čak 300.000 ljudi. Upotrebljava se u Furlaniji u Italiji u okolini gradova Udine, Gorica i Pordenone. Furlanski se razvio iz latinskog u periodu između 6. i 10. veka, a postoji čak i pisana književnost na ovom jeziku. Iako ga poneko smatra dijalektom, furlanski je ipak prerastao u jezik, pa ga lingvisti tako i posmatraju.