Opis letnje škole ruskog jezika, održane u Rusiji 2015. godine

Radmila Dević
radmiladv@gmail.com
063 553 210
Sremska Kamenica
27.02.2016.

Na Vaš zahtev, šaljem Vam, opis doživljenog, boraveći u Rusiji, u okviru letnje škole ruskog jezika, a kao vođa puta i rukovoditelj grupe, dece iz Srbije.

Pomenuta škola, „Međunarodna letnja škola ruskog jezika i ruske kulture, V.Dalj“,iz Moskve, svoju letnju školu, organizuje u dva dela. Prvi deo škole, u trajanju od 15 dana, održava u nekoj od evropskih zemalja. Prošle godine, odabrana zemlja, bila je Srbija. U Srbiju, u Novi Sad, došla je direktorka škole, sedam predavača(neki od njih su eksperti ruskog jezika, kao stranog jezika), profesionalni fotograf, pedagog i deca iz Rusije. U prepodnevnim satima, održavali su se časovi ruskog jezika, u novosadskoj Zmaj Jovinoj gimnaziji. Polaznici su bili deca iz Rusije i deca iz Srbije, podeljena u grupe, po nivou znanja ruskog jezika. Drugi deo dana, bio je namenjen vrlo zanimljivim radionicama, ekskurzijama, kupanju na Štrandu...gde su naša deca bila u zajedništvu sa ruskom decom i profesorima, samim tim, stalno u kontaktu sa ruskim jezikom. Svi zajedno, imali su dve celodnevne ekskurzije, od kojih, jedna u Beogradu, a druga na Fruškoj Gori i Sremskim Karlovcima. Ovaj, prvi deo letnje škole, održava se u periodu Jun-Jul.

Ove godine, prvi deo rada, ove letnje škole, održaće se u Francuskoj, u gradu Tulon, u trajanju od 15 dana i po ceni od 1000€ + prevoz do Tulona.

Drugi deo, ove predivne i pitomo ruski, osmišljene škole, prošle,2015. godine, održao se u Kirilovu, u trajanju od 17 dana, zajedno sa putem. Moja grupa i ja, sastali smo se u Beogradu, na aerodromu. Moram da naglasim, da sam tri nedelje pred polazak, (krajem Juna), saznala da ću biti vođa puta i rukovoditelj grupe, te da moj prethodnik nije mnogo uradio po pitanju marketinga i da su roditelji već uveliko organizovali svoje godišnje odmore, te da ću u grupi imati samo četiri deteta, za razliku od prethodnih godina, kada je srbske dece bilo i do 40. Dakle, na moskovskom aerodromu, dočekala nas je direktorka ove škole, Natalija. Od aerodroma do Moskve, putovali smo brzim vozom oko pola sata. Unutrašnjost voza je izgledom i udobnoššću podsećala na najudobniju dnevnu sobu. Po dolasku u Moskvu, Natalija nas je prvo oslobodila prtljaga, ostavivši ga u svojoj kancelariji. Zatim nas je odvela u „Gum“, najpoznatiji moskovski tržni centar, na ručak. Posle ručka nas je dovela na Crveni trg. Našli smo se između Kremlja i bajkovitog hrama Svetog Vasilija Blaženog. Ni jedna svetska prestonica nema poznatiji i upečatljiviji trg, od Moskve. Ni jedna razglednica ne može biti lepša, ako na njoj nije hram Svetog Vasilija Blaženog. Snovi milijarde ljudi, je da bar na tren, nogom kroče, na ovaj trg.

Ostatak dana, proveli smo sa profesionalnim vodičem kroz Mosku, obilazeći mnoge znamenitosti Moskve: moskovski park, u koji su izmeštene sa svojih iskonskih lokacija, mnoge građevine, od istorijskog značaja, među kojima je crkva, koju je izgradio Ivan Grozni, muzej crkva, sa plavom kupolom, ukrašenom zlatnim zvezdama, prelepi, kao iz bajke, letnji dvorac Romanovih, koji je po naređenju carice Jelisavete srušen, jer je prestonica već odavno bila preseljena u Petrograd, ali je naredila da se sačuvaju projekti dvorca. Dvorac je po tom projektu ponovo izgrađen, proteklih godina, od tvrdog materijala, da bi bio dugotrajniji, ali je potpuno obložen drvetom, te je autentičnog izgleda. Iz pomenutog parka, koja je iznad grada, pruža se predivna panorama Moskve. U centar Moskve vratili smo se poznatim moskovskim metroom. Doživljaj za sebe. Moskovski metroi, uređeni su kao muzejski izložbeni prostor. Igre starinskog i modernog. Lusteri kao iz ogromnih balskih dvorana, a pokretne stepenice kao iz svemirskog broda iz budućnosti, brze, da vam se kosa vijori kao da ste na motoru. Mozaici...kao igre staklenih perli.

Oko 18 časova, obreli smo se ispred hrama Hrista Spasitelja, do kojeg vodi predivni, pešački most, ispod kojeg protiče moskovska reka, a u daljini , u samoj reci, nazire se spomenik Petru Velikom, osnivaču ruske pomorske flote. Hram Hrista Spasitelja, podsetio me je na Hram Svetog Save. Nisu to baš mnogo slične građevine, ali belina Hrama i ogromna kupola, meni su bili dovoljna asocijacija. Umorni kao „psi“, skoro smo već hodali četvoronoške, pred sobom smo imali dilemu, da li imamo još snage za ulazak u ovaj hram. Ušli smo. Hram je, malo je reći, ogroman. U hramu, stotine i stotine ljudi. Svaka žena, do poslednje, imala je maramu na glavi. Uši mi je milovalo najlepše pojanje. Ogromna kolona ljudi kretala se u jednom kružnom pravcu. Vreme nam je bilo na izmaku, trebalo je otići po kofere, a zatim na železničku stanicu. Dilema u deliću sekunde, a onda sam se uputila prema reci ljudi, prateći ih u korak, tražeći pogledom, gde ide sav taj narod, gde je početak kolone. Svesna sam bila da je u pitanju neka svetkovina, ali nisam znala kakva. Narod je na početku kolone, prilazio nekoj velikoj ikoni, celivao je, od sveštenika dobijao blagoslov. Pojanje je i dalje milovalo moje uši, samo na momente, kroz umilno pojanje, povremeno bi se oglašavao sveštenik, svojim gromoglasnim pevanjem, kojim moli Gospoda da proslavi kneza Vladimira. Da, svetkovina je ustvari bila u čast godišnjice krštenja sve Rusije, koju u Gospodu proslavi Veliki Knez Vladimir. Celivah ikonu, dobih blagoslov i napustih hram sa Božjom puninom u grudima, vesela, a ponizna. Odmorna.

Na Beloruskoj železničkoj stanici, sastali smo se sa decom iz drugih evropskih zemalja i sa njihovim vođama puta, sa kuvaricom ove škole i sa profesorima, predavačima. Svi zajedno, mokri do gole kože, od pljuska koji nas je zahvatio, ukrcali smo se u čuveni ruski voz. Vidno nervozni, umorni, mokri, saplićući se o ogromne kofere, a kroz uske hodnike, tražili smo uz pomoć domaćice vagona, svoj ležaj za spavanje. Posle oko dva sata, sušenja, raspodele posteljine, raskrčivanja prtljaga, počela je ruska škola. Deca su počela da se mešaju, upoznaju, sporazumevaju i rukama i nogama, bečeći se i kolutajući očima kada nešto ne mogu da razumeju. Mi, odrasli, uživali smo posmatrjući scene dece, koje su se odvijale pred našim očima. Ja sam imala grupu skoro odrasle dece: 14, 15 17 i 19 godina. Tri dečaka-momka i jedna devojčica, moja kći. Već u vozu se videlo da su momci iz Srbije najpopularniji. Sve se oko njih vrtelo. Ja umem da se spustim na njihov nivo godina. Zavoleli su me. Slušali su me, a ja sam im uvek bila „na ruci“, za njihove potrebe. Vrhunac je bio, kada je najstariji momak, pred kraj našeg boravka u Rusiji, došao kod mene, da mi traži ljubavni savet.

U Ranim jutarnjim satima, stigli smo u Vologdu, gde nas je čekao autobus, koji nas je prevezao još oko 100km, do Kirilova. Smešteni smo u sobe, dvokrevetne, trokrevetne, četvorokrevetne. Kirilov je malo, pitomo mesto. Hotel je spram mesta, skroman. Nije mali, ali je skroman i potpuno se uklapa u atmbijent Kirilova. Besprekorno je čist i opremljen. U sobama je sve na svom mestu, svaka soba ima frižider, kupatilo, pribor za kafu ili čaj, escajg i servis, kao i televizor. Posteljina bezprekorna, menja se na nedelju dana. Sobe se čiste svaki dan. U holovima, nalazili su se automati za vodu, toplu i hladnu. Ništa ne nedostaje. U sobama nije bilo interneta. Za vajrles, deca su morala ići u hol recepcije. Tu su imali garniture za sedenje i tu je zbog interneta bilo njihovo mesto okupljanja, u ono malo slobodnog vremena što su ga imali. Druženja u holu recepcije su posebno dragocena, jer tu su se sastajali, družili i pričali svak na svom ruskom jeziku. Hotel je imao i vešernicu, te smo mogli dati veš na pranje, za određen novac. Sala za ručavanje je renovirana, skromno moderna. Mi nismo koristili hranu hotela, jer škola ima svog kuvara, koji je za decu u hotelu kuvao i svakodnevno nabavljao sveže namirnice. Ruska kuhinja koju su nam pripremali i servirali, drugačija je od naše. Zasnovana uglavnom na povrću. Meso skoro da nismo okusili, osim u dva navrata. Za doručak, obavezna je bila kaša, hleb, puter, sir, salama, čaj. Za ručak supa, glavno jelo, sok ili čaj i voće, a za večeru čaj, slane pite ili testenine, slatkiš poput palačinki i sl. Hrane ima dovoljno, ako niste izbirljivi. Ja sam za svoje četvoro dece, u prodavnici kupila u dva navrata neke hrane, stavila im u frižider, te su se mogli dopuniti ako im se nekada ručak nije dopao. Taj moj potez nije bio neophodan, ali imala sam samo četvoro dece i zaista sam htela da im bude sve potaman.

No, kada smo se smestili u sobe, malo smo se odmorili, ručali i u popodnevnim satima išli u obilazak mesta. Kirilov je turističko mesto, poznato po manastiru. Zidine manastira su u nekom momentu rata, bile poslednja odbrana Rusije. No, poznato i po tome da do te odbrane nije došlo, jer je neprijateljska vojska ranije zaustavljena, te se sa ponosom ističe da je Kirilov mesto, u koje nikada nije kročila ni jedna neprijateljska čizma. Kirilov je poznat i po tome što je bio omiljeno mesto Ivana Groznog. Car Ivan je planirao da prestonicu Rusije izgradi u Kirilovu, ali su ga od toga odgovorili graditelji, jer je Kirilov okružen jezerom, te sklon podzenim vodama i propadanju građevina.

Sutra dan, kao i skoro svaki naredan dan, polaznici ove škole su pohađali, u pre podnevnim satima, po tri sata ruskog jezika. Ponuđeno im je da urade test, na osnovu kog su se formirale grupe po nivou znanja ruskog jezika. Časovi su se održavali u učionicama kirilovske škole. Spoljnim izgledom, škola apsplutno podseća na naše škole. Unutar škole, srećemo se sa pravom, rodoljubivom, patriotskom Rusijo. Zidovi učionica i škole su puni čuvara ruske istorije. Panoi sa slikama ruskih rodoljuba i rodoljubivih majki, krase zidove učionica. Na zidovima su takođe slike, ruskih neprijatelja iz prošlosti, njihovih okupatora u nameri, koje stoje kao podsetnik svim budućim naraštajima. U školi je sve čisto i uređeno. Iako je i kod njih bio raspust, škola je za nas bila otključana. Sve u svemu nastava i mesto održavalja, bilo je dobro organizovano. Moje četvoro dece, bili su u početnoj fazi učenja ruskog jezika, te su njih četvoro činili grupu. Za predavača, dobili su eksperta za ruski jezik kao stranog jezika. Nastava je bila dobro osmišljena. Učili su pisati, čitati, govoriti i sklapati rečenice. Nastava nije bila krutog karaktera. Bilo je tu smeha, skečeva, imitacija i to sve u pokušaju na ruskom. Početni nivo. U drugim grupama, kod dece koja su vladala ruskim jezikom, nastava je bila mnogo oziljnija, ali ne i kruta, jer su svi bili svesni da sve treba da prođe kroz zabavu, svesni da je i toj deci, raspust.

Direktorka Natalija je žena u godinama. Ona je u penziji, ali i dalje radi, svojom voljom, u prosveti. Njoj je ova letnja škola, isto što i detetu lego kocke, šarene i sjajne, sa mnogo mogućnosti i kombinacija. Ili, kako muškarac voli svoj omiljeni auto, glanca ga, doteruje, ukrašava, tako se i Natalija ophodi prema ovoj školi. Kako paor voli svoju njivu, održava je i neguje, svake godine nešto novo poseje, tako i Natalija iznova i iznova smišlja i osvežava ovu školu. Stalno je pokretu, stalno negde odlazi, vraća se, ne silazi sa telefona. Na momente mi je delovala konfuzno. No, kada je proteklo 15 dana našeg boravka u Rusiji, potpuno mi je bilo jasno koliko je ta žena savršena za ovakav projekat. Ona je ustvari, bila napravila plan letnje škole, ali ga je i menjala, svaki put, kada bi joj se ponudila bolja prilika. Desio se još jedan momenat, vezan za Nataliju, po kojem ću ovu visprenu ženu, pamtiti dok sam živa. Negde na polovini našeg boravka u Kirilovu, Natalija je dala slobodan dan svim profesorima. Tog dana, svi polaznici su se okupili u jednoj učionici. Predavanje, držala je Natalija. Tri sata, sa jednom kratkom pauzom. Svi polaznici u Nataliju su gledali netremice. Nisu treptali. Bilo je tu i male dece i odraslih. Svi su disali kao jedno. Ona, Natalija, koja je ponekad delovala rasejano, pretvorila se u najdivnijeg predavača. Predavanje je držala na ruskom jeziku, ali mi smo je sve razumeli. Kroz njeno predavanje, ja sam pročitala ceo njen život, a da ga ona nije ni jednom spomenula. Pročitala sam sve njene godine odrastanja, školovanja, materinstva, sav njen radni vek. Sve. Tada sam razumela koliko je velika ruska duša, koliko je Pravoslavlje duboko ukorenjeno u ruski narod, a da ona, ni jednom rečju nije spomenula ništa od toga. Razumela sam, zašto Rusija,takva kava je, nikada neće biti prihvaćena u zapadnom svetu. Ni jedno zapadnjačko štene, ne može razumeti, govor čoveka, niti reč ovakvog predavanja. To vam je kao kada kvadrat, koji deo kocke, ne shvata pojam kocke. Jer kvadrat ne zna za postojanje ostalih kvdrata, koji su u sastavu kocke. Kvadrat zna samo za sebe. Nema poimanje o postojanju niček drugog. Kvadrat nema dubinu. Dok kocka, ima svoju dubinu. Kocka „zna“ da je kocka i „zna“ da je sastavljena od šest kvadrata, te poima i pojam kvadrata i pojam sebe-kocke. Takvi su Rusi. Vide sebe. Vide i druge.

Ja odavno, nisam kvadrat. Ja sam kocka. Kocka prepoznaje kocku, po svoj njenoj dubini. Tako sam mogla da vidim, sav Natalijin život. Tako mogu da vidim i valjanost ovog projekta, o kojem govorim. On je poseban, po svojoj dubini. Takvim želim da ga održim. Na tome ću insistirati.

U malom Kirilovu, brzo se pročulo, za pristiglu decu, iz raznih delova Evrope. Nenadano, Natalija je uspostavila kontakt, sa direktorkom omladinskog centra, u Kirilovu. Istog dana, svi smo pozvani kod njih u goste, u omladinski dom. Omladinski dom, namenjen je deci Kirilova. Radi preko celog dana i tu se deca iz Kirilova sastaju svakodnevno, organizuju igranke-diskoteke, igraju se društvenih igara, organizuju folklorne večeri, druže se. Deca iz Kirilova, dočekala su nas zajedno sa njihovom direktorkom, sproveli su našu decu kroz sve prostorije, pokazali im čime sve raspolažu i kakvu vrstu zabave nude. Dogovoreno je da naša deca, mogu svako veče, posle svojih obaveza, dolaziti u omladinski dom i tu se sa njima, Kirilovskom decom, mogu družiti i organizovati svako veče različitu vrstu zabave. Tako je bilo. Naša starija deca su svako ili svako drugo veče, odlazila na zabave. Još je dogovoreno da se već sutra veče organizuje zabava za sve, gde će naša deca, pripremiti neki program, kojim će predstaviti zemlju iz koje dolaze. Natalija je od mene tražila da sa decom odigram neko kolo i tako predstavim Srbiju. Bilo je vrlo „zanimljivo“, kada sam mojoj deci rekla da treba za par sati, da uvežbamo korake Užičkog kola. Otimali su se svim silama, svom snagom svojom, ali na kraju, nisu mogli da me odbiju. Skinula sam muziku sa interneta na fleš, usporeno im pokazala uprošćene korake užičkog kola i....bilo je baš dramatično. Moram da kažem, da je jedno od moje dece, dete od majke iz Banata, udata u Keniji, za crnca. Dete je rođeno u Keniji, a školuje se u Londonu, ne zna najbolje srbski jezik, a treba da nauči Užičko kolo. Bilo je zabavno. Savladali su oni to nekako. Bilo ih je stid kada su trebali da igraju pred drugom decom, ali ja sam već uveliko znala da su moji dečaci najpopularniji, među devojčicama-devojkama iz Ukrajine i znala sam da sve što budu radili u narednih 15 dana, da će se simpatije prema njima samo uvećavati. To sam im i rekla. Posle odigranog Užičkog kola, dobili su najveći aplauz. Svaka moja reč se i u njihovim očima obistinila i od tog momenta sam uživala u njihovom bezuslovnom poverenju i obrnuto, što mi je i bio cilj. Ni jednog časa ja sa tom decom nisam imala nikakav problem. Zbog očigledno dobrog odnosa sa decom, ukazano mi je poverenje, od strane direktorke Natalije, da i ove godine organizujem-dovedem srbsku decu, u Rusiju.

Uz samu zgradu škole, u Kirilovu, nalazi se sportski centar i fudbalski stadion. Natalija se susrela sa jednim od trenera, kirilovskog fudbalskog kluba i u razgovoru sa njim, dogovorila se da naša deca, po svojoj želji, mogu dolaziti u teretanu i u njoj vežbati. Stariji dečaci i devojčice su to sa radošću prihvatili, te su dečaci-momci, dobili još jednu priliku da se pokažu- prave važni pred curama. Još je dogovoreno da će naši dečaci, nekoliko dana trenirati fudbal sa kirilovskim fudbalerima i organizovana je fudbalska utakmica, na nivou Kirilova. Momci naše škole, dobili su u svoj tim tri prava fudbalera i u spomenutoj utakmici su pobedili. Natalija ih je povodom toga častila slatkišima i sladoledom.

U okviru radionica, jedna od najzabavnijih, održala se u manastirskom muzeju. U muzeju srednjevegovnog oružja, dočekao ih je prezabavni Rus. Udelio im je nekoliko rečenica iz istorije naoružanja i svakom je dao materijal i alat, da deca naprave mrežasti štit. Ja ne znam kako se taj štit zove, ali to je štit koji se oblači preko odela, a napravljnjn je od bezbroj metalnih karika. Deca su dobila žicu od kojih će prvo praviti karike, a onda su sastavljali karike i zadatak uspešno završili. Posle toga, smešni i zabavni čovek, deci je dozvolio da oblače oklope, koji su bili tu izloženi, uzimali su mačeve, proglašavali su jedni druge vitezovima, uživeli se u srednji vek potpuno. Tu su se zabavljali satima, nisu hteli da napuste muzej. Pred ulazak u svaki muzej, najčešće izgovarene rečenice su: ništa ne diraj. Ovde im je sve bilo dozvoljeno da uzmu u svoje ruke.

Na nekih 50km od Kirilova, nalazi se radionica grnčarije. Radionica je veličine nekoliko fabričkih hala. Nalazi se na uzvišenju jednog brda, sa koga pogled seže do u nedogled. Radionica je vrlo velika i poznata. Prava mala-velika industrija. Unutar ovog prostora, nalazi se jedna omanja prostorija, muzejskog tipa. Tu su izloženi najzanimljiviji predmeti koje je ova radionica proizvela. Na zidovima su fotografije, napravljene prilikom posete predsednika Putina, ovoj radionici. Deca su jednako kao i Predsednik Putin, dobila priliku da samostalno naprave svako po jednu posudu. Pokazan im je ceo postupak pravljanja grnčarije. Od sirovine, pa sve do farbanja i crtanja. Najzanimljiviji predmetu, bili su im raznobojne keramičke pločice, kojima se oblažu kaljave i paorske peći.

Po Kirilovu su primećeni okačeni plakati koji nagoveštavaju predstojeću manifestaciju, koja se održava svake godine, tridesetak kilometara od Kirilova. Manifestacija je posvećena srednjevekovnom načinu ratovanja. Natalija je odlučila da bi to moglo biti zanimljivo deci. Organizovala je autobuski prevoz, kupila hranu i sokove za sve i povela nas na autentičnu rusku manifestaciju. Ona se održavala na jednoj velikoj livadi, nadomak jezera, okruženo brezovom šumom. Bio je tu neki drveni zamak-muzej. Saznala sam da je to mesto sastajanja svih onih koji se bave srednjevekovnim načinom ratovanja. Tu im je zborno mesto. Tu se sastaju, vežbaju, igraju se rata. Livada je bila popunjena svetom, decom, narodom, malim šatorima, gde su se prodavale razne đakonije, proizvodi domaće radinosti. Bio je tu i jedan drveni restoran. Na samom izlasku iz autobusa, Natalija nas je pozvala da budemo u blizini nje. Inače, meni je bilo već jasno i očigledno, da nas iz Srbije, u svakoj prilici, nekako izdižu iznad ostalih. Tako je bilo i ovom prilikom. Na samom ulasku u ovaj organizovani prostor, stajao je ruski knez. Obučen u srednjevnjkovno odelo. Natalija mu se predstavila, rukom pokazala prema svim polaznicima njene škole, a onda posebno je mene predstavila, da sam ja Radmila, da dolazim iz Srbije i sa sobom sam dovela srbsku decu. Knez je zastao par sekundi, gledao nas prijatno i značajno, a onda je počeo pevati našu srbsku pesmu Tamo daleko. Bila sam iznenađena a on je još dodao:“ Nas i vas 300 000 000“. Bio je to prelep momenat. Program na manifestacije se sastojao u predstavljanju raznih grupa, udruženja, iz različitih delova Rusije, koji se bave negovanjem srednjevekovnog načina ratovanja. Svi su oni pokazivali svoje veštine, sa svojim oružjem i svi su bili obučeni u srednjevekovno ratničko odelo. Na kraju su se podelili u dve vojske. Jedna vojska je bila unutar zidina pomenutog zamka, a druga van njih. Jedni su branili zamak, a drugi su pokušavali da ga osvoje. Na sve strane se čulo zveckanje metalnog oružja i štitova. Posle te predstave, deca su išla da se voze po jezeru brodom. Mislim da se takav brod zove galija.

Jedne Nedelje, kada inače nema časova, išli smo na još jednu ekskurziju, u Vologdu. Grad veličine Novog Sada. Obilazile su se znamenitosti grada, ručali smo u restoranu u Vologdi i posetili najzanimljiviju suvenirnicu, koju sam ikada videla. Po povratku iz Vologde, odveli su nas u neko etno selo. Podseća me na Drvengrad. Ovde smo svi uživali i veliki i mali. Svi su se pravili da su mali. Svi su hteli da ljuljaju na ljuljaškama i ostalim dečjim spravama. Neki su se zabavljali sa konjima, kozama i ostalim zverima.

2.08. Sveti Ilija, u Rusiji se slavi kao nacionalni praznik. Kao kod nas Prvi Maj. Odlazi se na neka udaljena mesta od grada i uz raznovrstan program i igre, proslavlja se. Mi smo naravno bili deo te zabave. I tamo su nas vodili. Zanimljivo je da se u Rusiji, na takvim javnim skupovima, ne može videti ni jedna osoba koja javno puši ili konzumira alkohol. Gde god ima dece u blizini, ove poroke ne možete videti. Mislim da to nije zakonom uređeno, nego je stvar njihove kulture. Natalija me je dva puta vodila u goste, kod njenih nekih poznanika. Videla sam da se ni u kućama ne puši. Domaćin kuće, koji inače puši, izlazi napolje, da bi pušio. U našem hotelu se održavala u dva navrata svadba. Niko ne puši u sali, nego izlaze napolje, sklanjaju se od dece i javnosti.

Najjači utisak, po rečima dece, boravka u Kirilovu, ostavio je dan, proveden kod Serjože. Serjoža je Natalijin prijatelj, iz Moskve, koji ima imanje u okolini Kirilova. On i njegova žena, inače oboje vojna lica, pozvali su, sve nas, kod sebe na imanje. U okviru imanja je i deo šume. Kada smo stigli na imanje, deca su prvo brala ogrozd. Nakon toga su stariji dečaci išli sa Serjožom, u njegovom četvorotočkašu, kroz šumu. Skupljali su drva za roštilj i brali šumske jagode, maline,gljive. Serjoža ih je učio osnovama preživljavanja u šumi, kako prepoznati otrovne bobice i gljive. Mlađa deca su se za to vreme kupala u bazenu. Kako je bilo prohladno, iz bazena su odmah odlazili u saunu, tzv. rusku banju, koju u Rusiji, skoro svaka kuća ima. Neka deca su igrala badminton, neka basket, frizbi, fudbal. Kada su se starija deca vratila iz šume, svi zajedno su spremali ručak. U jednom delu šume, Serjoža je napravio pravi mali park i jezerce. Tu su na jednom delu pekli roštilj, a na drugom se pekao krompir u žaru. Na trećem se postavljao sto. Neki su se pre ručka sladio lubenicama. Dok su se deca bavila pripremom ručka, zajedno sa školskom kuvaricom, Serjoža je pokupio moju, srbsku decu i poveo ih na vožnju jezerom. To sam ga zamolila na našem prvom susretu, kada sam sa Natalijom išla da se dogovorimo sa Serjožom oko tog piknika, a on nas ugostio vožnjom jezerom, njegovim gliserom. Dok su bili na jezeru, sa mnom su imali vezu voki-tokijem. Zbog ukazanog gostoprimstva, uz razgovor i večernji čaj, a zbog očigledne privrženosti Srbiji, ja sam Serjožu i njegovu suprugu, pozvala kod sebe u goste, ako ikada odluče da dođu u Srbiju. Natalija godinama dolazi u Novi Sad, za Svetoga Savu, te je trebao da dođe i Serjoža, ali je dobio grip i morao je da odustane od puta.

U drugoj nedelji boravka u Rusiji, na poziv Natalije, u naš hotel, pristigla je Nina Ivanovna, iz Moskve, učitelj plesa. Ona je napravila dogovor, sa upravom Doma kulture, da joj iznajme bioskopsku salu, u kojoj je svakog popodneva, po sat-dva, decu učila plesu. Ja sam s početka mislila da je to onako, malo, pro forme, da se, kao, obogati program. Trećeg dana sam i sama otišla do Doma kulture, za vreme dečijeg uvežbavanja plesa. Tamo sam zatekla sve, samo ne ono što sam u prvi mah mislila. Nina im je držala propoved o Slavenstvu, o povezanosti naroda, o kulturi, o ljudskoj potrebi za duhovnošću. Tako im je počinjao čas plesa. Kada su počeli da igraju, uz muziku, koja je puštana i zaustavljana na Ninine komande, shvatila sam da oni uveliko plešu, da su uvežbali nekoliko igara, sa fantastičnim koreografijama i da njihovo igranje će biti deo programa završne svečanosti.

Završna svečanost, bila je obznanjena celom Kirilovu. Nije to bila obična svečanost na nivou letnje škole. Završna svečanost održana je u Domu kulture, u bioskopskoj sali. Pored građana Kiriova, u publici su bili svi viđeniji ljudi Kirilova: gradonačelnik grada, direktor našeg hotela, Serjoža i njegova supruga, trener fudbalskog kluba, upravnica Omladinskog doma, uprava kirilovske škole i ako sam dobro razumela direktor ili jedan od direktora udruženja Ruski mir, koji je svoj deci poklonio suvenir, šolju za čaj sa logom udruženja Ruski mir.

Rastanak, sa svim učesnicima ove škole, bio je pomalo bolan. Moj devetnaestogodišnji Luka, rekao mi je zadnjeg dana: „Već sutra, bićemo kući. Život će mi se nastaviti, a Rusija će ostati u prošlosti. Svi ćemo se ponašati i nastaviti sa svojim životima, kao da se ništa nije dogodilo. A toliko toga se dogodilo. Ja bih ostao ovde“.

Utisci iz Rusije su presnažni. Možda se nikada neće sleći. Svaki pokušaj opisivanja doživnjenog je srozavanje istinskog doživljaja. Kako da opišem situaciju u kojoj tridesetoro dece dobija grč vilice od smeha. A zbog čega? Zato što sam u jednoj šetnji naišla na čičke i čičkom pogodila dečaka iz Beograda, a on čičak nikada nije video. A onda je dečak iz Kenije prišao čičku, pitao me šta je to, a ja sam i njega pogodila. Onda su i oni, verujte mi, bojažljivo pokušali da uberu čičak i da pogode jedan drugog. Ja sam tada nabrala pune šake čičaka i počela sam da gađam sve redom da bi ova moja deca shvatila čemu to može da služi. Onda sam shvatila da ni deca iz Moskve, ni dečak iz Francuske nema pojma šta je to čičak. Nastao je opšti rat čičaka. Niko nije bio pošteđen, ni profesori, ni vođe puta. Razumete li, da njima to nije samo čičak, njima je to otkriće, nov pronalazak. Oni su se gađali čičcima više od sata, ostali su i bez glasa i bez daha. Vilica im se kočila od smeha. Ja sam prvih dana, našeg boravka, poslala fotografiju dečaka iz Beograda, na kojoj se on smeje,njegovoj mami, a mama me nazvala na skajp plačući i govoreći hvala, hvala, ja mog sina nikada nisam videla da se smeje. Ja ne znam da li je to istina, što mi je ta mama govorila, ali njen sin se u Rusiji smejao svaki dan. Eto, to su situacije koje je nemoguće opisati, a preneti verodostojno. Prosto sam ih ubogaljila u pokušaju da ih opišem.

Što se tiče letnje škole za 2016. godinu, nemam Vam šta puno reći. Osim ponude i kratkog opisa, koji Vam takođe šaljem, a dobila sam ga od direktorke Natalije, ja ne mogu ništa detaljnije da Vam kažem. Ali, ni ne moram. Ako ste pročitali ovaj moj izveštaj o doživljenom u 2015. godini, u Rusiji, onda nije teško naslutiti, kako će i ove godine biti. Ja ne mogu predvideti da li će ove godine biti bolje ili lošije, nego prošle godine. Znam samo da se ljudi u ovoj školi svojski potrude da nam ugode. Grad u koji idemo, značajno je veći od Kirilova. Spram toga će i sloboda kretanja morati biti prilagođena. Najrizičnije situacije, ako se one mogu nazvati rizičnima, su u Moskvi, u metrou, da se ne pogubimo, da neko ne ostane na peronu metroa, da se neko ne zablesi u neku zgradu ili nešto što mu je privuklo pažnju i da tako izgubi iz vida grupu. To su sve tako obične situacije, ali mogu da se zakomplikuju ako ne budemo disali kao jedan.

Ja još nisam odlučila, da li ćemo ići u Moskvu, u Moskvi provesti dan, pa večernjim vozom ići za Sankt Petersburg. Ili ćemo ići za Moskvu, u Moskvi promeniti avion i nastaviti let do Sankt Petersburga, jer direktnog leta nema. To mi je još dilema. Neću ni žuriti sa odlukom. Ona ionako nije bitna za sam program, a odluku ću doneti kada budem znala brojno stanje dece.

Cena, kao što sam rekla je 800€ za školu i boravak u Rusiji. Svi transferi i ulaznice su plaćeni + cena puta do Sankt Peterburga. Avionska karta do Moskve je prošle godine bila nešto malo manje od 400€, ali su kupovane neposredno pred polazak. Kada bi se karte kupovale ranije, cena bi bila povoljnija. Iznos od 800€, može biti plaćen u ratama, ali mora biti isplaćen do najkasnije 10. Jula, kako bi Natalija mogla da ugovori brojno stanje u hotelu. Svaki maloletni polaznik mora imati saglasnost oba roditelja da ga ja izvedem iz zemlje. Za ovu saglasnost ja treba roditeljima da dostavim fotokopiju mog pasoša. Saglasnost se potpisuje u gradskoj kući ili kod notara, nikako u mesnoj zajednici. Potrebno je još putno osiguranje, ali ti detalji su već opisani u drugom prilogu, u samoj ponudi.

Za letnju školu ruskog jezika u Rusiji možete da se prijavite u sledećim gradovima: